♙

Podela učenja i obrazovanja

Obrazovanje i učenje odraslih se, prvenstveno pod uticajem razvoja koncepta doživotnog učenja, uobičajeno klasifikuje na formalno obrazovanje, neformalno obrazovanje i informalno učenje (Despotović, 2016, str. 19). Savićević u knjizi „Komparativna andragogija“ (2003, str. 232) navodi, razmatrajući ovu podelu, da se ona desila krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka i dodaje da je deobu inicirao američki autor Kums u delu „Svetska kriza obrazovanja“, gde je podelio obrazovni sistem na tri područja: formalno obrazovanje, neformalno obrazovanje i informalno obrazovanje (Savićević, 2003). Iz ovoga možemo da zaključimo da je pojam informalno učenje star tek nešto više od četrdeset godina.

Kums (1971) u svom delu „Svetska kriza obrazovanja“ koje je originalno objavljeno 1968. godine, a čiji je prevod na srpskom objavljen 1971. godine, ističe da pod obrazovnim sistemom ne podrazumeva samo skup raznih stupnjeva i vrsta školske nastave (osnovne, srednje, više i visoke, opšte i specijalizovane), što bi predstavljalo formalno učenje i obrazovanje, već podrazumeva i sve one organizovane programe i procese obrazovanja i stručnog osposobljavanja koji se nalaze van same školske nastave u užem smislu, a koji se često nazivaju vanškolsko obrazovanje (popularno širenje znanja i umenja u industriji i poljoprivredi, funkcionalno opismenjavanje, stručno osposobljavanje u organizaciji, i u toku službe, proširivanje univerzitetske nastave), što bi predstavljalo neformalno učenje i obrazovanje. Kums dodaje da iako je ova definicija već vrlo obuhvatna, treba voditi računa o mnogobrojnim faktorima koji su kada se posmatra obrazovanje u najširem značenju ovog izraza, takođe obrazovni, mada im katkada poklanjamo isto tako malo pažnje kao i vazduhu koji udišemo. Tu spadaju: knjige, novine i časopisi; film, emisije radija i televizije; i naročito vaspitni uticaj porodičnog života (Kums, 1971, str. 23). Ovo bi predstavljalo informalno učenje.