Šta je informalno učenje
Informalno učenje je sastavni deo čovekovog života. Veoma mu je blisko,
jer čovek na informalan način uči svakog dana, uči celog života, uči neprestano, gotovo svakog trenutka i svuda.
Ono nije uslovljeno vremenom i prostorom. Dešava se bilo kada i bilo gde. U kući, na poslu, kafiću, pa čak i u školi.
To je jedino istinski doživotno učenje. Informalno uče deca, mladi, adolescenti, odrasli. Informalno mogu da uče ljudi bilo
kog godišta. Može se reći da je to učenje iz iskustva. A učenje iz iskustva je karakteristično pre svega za odrasle na šta
ukazuje Maslov (Savićević, 1983). On govori o velikim događajima iz života, o iskustvu na osnovu koga je više naučio nego
kada je sticao doktorat nauka. To iskustvo se odnosi na životni poziv, ženidbu, dobijanje dece, smrt u porodici, gubitak
prijatelja. Na osnovu takvog iskustva čovek otkriva identitet, upoznaje sebe, nauči da voli, mrzi, uči šta je vredno,
čega se treba plašiti, šta nas može učiniti srećnim, a šta nesrećnim (Savićević, 1983).
Pojam informalnog učenja
Informalno učenje je ono što bismo u svakodnevnom govoru nazvali škola života. Ono je neplanirano, spontano, nastaje
kroz interakciju sa prijateljima, roditeljima, medijima, bez posebnog plana i strukture. Nikada nije organizovano, u
smislu da postoji tačno utvrđen način da se nešto nauči i da se taj cilj mora dostići. To je ono učenje što se stiče kroz
iskustvo. Dešava se van plana i programa formalnih i neformalnih institucija, ali ne izvan obrazovnih institucija
(Šugurenski, 2000), zato što može da se javi unutar njih. Naprimer razgovor, odnosno diskutovanje sa profesorom o nečemu
što nužno ne proizilazi iz zadatog plana i programa. Informalnim učenjem majka uči dete azbuci, ali to može da se dešava
spontano, naprimer dok su u autobusu. Međutim informalno učenje ima i svoje loše strane. Dešava se da mladi ljudi od svog
okruženja usvoje negativne vrednosti i stavove, jer iskustvo može biti loše i sasvim je normalno da čovek imajući pogrešne
uzore i sam postane osoba koje je naučila pogrešne načine ponašanja, poput mržnje prema drugima ili sklonosti ka
devijantnom ponašanju, poput alkoholizma ili narkomanije. Ali ako smo jednom nešto naučili pogrešno, ne znači da ne
možemo da učimo na toj grešci i shvatiti da smo pogrešili, što samo pokazuje koliko je učenje važno i da igra presudnu
ulogu u čovekovom životu.
Nema jasne granice između ova tri oblika učenja i obrazovanja. Sva tri oblika su deo filozofije o doživotnom učenju i obrazovanju.
Ne može se reći da je jedno učenje snažnije od drugog. Bez škole i formalnog učenja i obrazovanja, mnogi ljudi ne bi naučili ono
što im je potrebno za skladan, uspešan i harmoničan život. Da bi deca usvojila stavove i vrednosti koje su društveno
prihvatljive, potrebne su škole. Međutim koliko je informalno učenje bitno, pokazuje to da ne poštuju svi ljudi te društveno
prihvatljive vrednosti, već su stekli drugačije, loše navike u životu, bez obzira na školu. Važno je napraviti balans između
formalnog, neformalnog i informalnog učenja i obrazovanja (Hager i Halliday, 2006).
Istorija informalnog učenja
Pogrešno je reći da informalno učenje ne postoji. Jedini argument koji može da se upotrebi protiv njega je taj da pošto
je ono normalna pojava u svakodnevnom životu, nije potrebna neka posebna teorija da objasni nešto što je oduvek prisutno
i što je nemoguće izbeći, odnosno da je uzalud objašnjavati neobjašnjivo. Istina je da je nemoguće sagledati informalno
učenje u celom njegovom obimu, ali je važno shvatiti njegov značaj. Informalno učenje je najstariji način usvajanja
znanja i veština. Informalno učenje postoji od kada su stvorene prve ljudske zajednice, jer tada su ljudi, živeći
zajedno, učili jedni od drugih. Prvi takozvani informalni učitelji su se javljali u različitim društvenim sredinama.
A informalni učitelj predstavlja osobu koja je tu da nauči ljude bez prisile i obaveze, a ljudi koji uče, od nje ne
dobijaju nikakvu opipljivu nagradu za naučeno, već nagradu predstavlja samo znanje koje je usvojeno
(Richardson i Wolfe, 2001). U plemenima to je bio vođa, obično najstarija osoba. I u Antičkoj Grčkoj postoji dosta
primera informalnih učitelja. Naprimer Aristotel kao mentor Aleksandru Velikom, ili naravno sofisti, putujući učitelji,
koji su razgovorom, polemikama i predavanjima podučavali ljude, bez prisile, spontano.
Literatura
Batsleer, J. R. (2008). Informal Learning in Youth Work. London: Sage
Cofer, D. A. (2000). Informal Workplace Learning.
Cross, J. (2007). Informal Learning: Rediscovering the Natural Pathways that Inspire Innovation and Performance.
Hager, P. & Halliday, J. (2006). Recovering Informal Learning: Wisdom, Judgement and Community. Dordrecht: Springer
Livingstone, D. W. (2001). Adults Informal Learning: Definitions, Findings, Gaps and Future Research.
Milutinović, J. J. (2003). Informalno obrazovanje-pojmovni okvir i karakteristike. Pedagoška stvarnost, 49 (5-6)
Nacrt pravilnika o priznavanju prethodnog učenja.
Literatura
OECD (2010). Recognising Non-Formal and Informal Learning. Outcomes, Policies and Practice. Paris: OECD
Richardson, L. D. & Wolfe, M. (2001). Principles and Practice of Informal Education: Learning through Life. London: RoutledgeFalmer
Savićević, D. (2007). Osobenosti učenja odraslih. Beograd: Zavod za udžbenike
Schugurensky, D. (2000). The Forms of Informal Learning: Towards a Conceptualization of the Field.
Savićević, D. (1983). Čovjek i doživotno obrazovanje. Titograd: Republički zavod za unapređenje školstva
Univerzitet u Beogradu: Strategija razvoja doživotnog učenja.
♙
Svaki fenomen, problem o kome nema dovoljno znanja, informacija, dovoljno istraživanja, empirijskog potvrđivanja,
jeste mesto protivrečnosti i mimoilaženja u shvatanju tog istog problema od strane brojnih autora, istraživača, naučnika.
Takav je slučaj sa informalnim učenjem. Kako bi se to predupredilo potrebno je razumevanje pojma informalno učenje,
a to je jedino učenje prisutno u svakoj našoj aktivnosti i svakom našem sticanju znanja...
Pogledaj ➜
♙
Obrazovanje i učenje odraslih se, prvenstveno pod uticajem razvoja koncepta doživotnog učenja, uobičajeno
klasifikuje na formalno obrazovanje, neformalno obrazovanje i informalno učenje (Despotović, 2016, str. 19).
Savićević u knjizi „Komparativna andragogija“ (2003, str. 232) navodi, razmatrajući ovu podelu, da se ona desila
krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka i dodaje da je deobu inicirao američki autor Kums...
Pogledaj ➜
♙
Ovde je bitno spomenuti lako vidljivu terminološku dilemu, vezanu za upotrebu termina učenje i obrazovanje.
Da li je ispravnije reći informalno učenje ili informalno obrazovanje,
formalno učenje ili formalno obrazovanje, neformalno učenje ili neformalno obrazovanje? Da bi se na to pitanje
odgovorilo potrebno je naglasiti odnos između učenja i obrazovanja...
Pogledaj ➜
